Opis:

Pamtim jednu davnu noć u Irkutsku, u nekoj kući uz obalu Angare, bio je kasni maj, sa gramofona se javljao Okudžava. Pevati svoje pesme, velike li radosti za pesnika koji to ume.

Potom sam zavoleo Arsena. Pamtim njegove pesme iz starog „Poleta“, pesme koje je pisao dok još nije propevao muzikom.

Onda Balaševića, tihog, skromnog dečaka, njegovo prvo kazivanje stihova pesme „Računajte na nas“ drugu Titu u Karađorđevu. Njegov nesiguran korak i nesigurne prste na gitari, ali siguran glas. Vera u svoju pesmu. Vera u ono što kazuje.

Pevati svoju pesmu, velike li radosti za pesnika.

Evo, stihovi Đorđa Balaševića dobijaju korice i idu u svet bez muzike, sem muzike koja postoji u samoj pesmi. A na unutarnjoj muzici je skoro svaka pesma Balaševića i građena. Čini mi se dok čitam stihove da bih sam mogao otpevati svaku tu pesmu. Na svoj način. Kao što Balašević peva na svoj, neponovljiv način.

Od početka sam Balaševića prihvatao kao pesnika. Pesme: „Računajte na nas“, „Neki novi klinci“, „Budimpeštanski sneg“, „Život je jednosmerna cesta“ i „Još jedan dan bez nje“, navodim meni najdraže, pisao je pesnik, dobar pesnik, a peva ih jer i to ume. I dobro je što ume. Tek u drugim pesmama nazire se povlađivanje zakonitostima muzike.

Da li ste odavno negde u savremenoj poeziji čitali tako tople i jednostavne pesme o ranim ljubavima, svetlim svetovima detinjstva, o prolaznosti, netrajnosti neprevrelih osećanja, nezaboravku gimnazijalnih leta, seti koja prekriva fotografije mladosti.

Ako niste, a nadam se da niste, čitajte ih sa ljubavlju kako ih i slušate.
Voleti Balaševića je jednostavno, pisati kao Balašević nije jednostavno.