Opis:

“Šamanizam je, pored istorije religija i joge, treće veliko područje Elijade-ovih istraživanja. Rezultat toga je prvi i do sada jedini sintetički prikaz toga fenomena u svetskim razmerama.
Šamanizam se temelji na psihofizičkom dualizmu, na shvatanju da duša može za izvesno, duže ili kraće vreme, da napusti telo a da se to ne odrazi fatalno na dotičnu ljudsku jedinku. S druge strane, Šamanizam pođrazumeva rascep u krilu svetoga, što znači, uz dobre, pojavu i zlih duhova a time i potrebu da se zajednica zaštiti od njih. Šaman je taj koji kroz vrlo složenu i tešku inicijaciju stiče dar i veštinu, dovoljno efikasnu, da zajednicu kojoj pripada štiti od svih zala. On nije sveštenik u pravom smislu reči, kao što ni šamanizam nije poseban oblik religije; da to jeste, onda bi ovaj svuda gde se sreće (a sreće se na svim kontinentima) nosio sa sobom istu sliku sveta, što nije slučaj. Fa ipak, šaman pripada krugu sveštenih lica: on je u pravom smislu reci tehničar svetoga. Na najranijim stupnjevima kulture, gde je sveto više ili manje dostupno svim ljudima, šaman se od svojih saplemenika razlikovao silinom i dramatično-šću svoje inicijacije, ili kako veli Rene Žirar, „otvorenim poistovećivanjem sa nekim božanstvom ili duhom… (time) što je trpeo iste preobražaje kao i mitska bića kojima će se kasnije obraćati”. Zahvaljujući toj složenoj i dramatičnoj inicijaciji, Saman postaje jedino ljudsko biće kome su poznati putevi u donji i gornji svet i jedino ljudsko biće koje može njima ići, doduše uz velike ali uvek savladive opasnosti. Saman je odnosio žrtvu na dar bogovima na nebo, kao što je odvodio i dušu pokojnika na onaj svet ako bi ona dugo nakon smrti oklevala da se tamo zaputi. Po povratku i sa jednog i sa drugog putovanja, šaman je dugo i sa mnogo pojedinosti pripovedao prisutnima svoje doživljaje, izveštavao ih o raspoloženju bogova, kao i o prilikama u carstvu mrtvih…”