Opis:

Plodovi zemlje – odlomak:

Gore u pustoši svako godišnje doba ima svoja čudesa, ali stalni su i nepromenljivi tamni, beskrajni zvuci neba i zemlje, opkoljenost sa svih strana, mrak šume, ugodnost drveća. Sve je meko i teško u isti mah, nijedna misao nije tu nemoguća. Severno od Selanro nalazilo se neko sasvim malo jezero, barica jedna, ne veća od običnog akvarija. Tamo su se koprcale sićušne ribice, koje nikako nisu rasle; živele su i umirale i nisu bile ni za šta, Bože moj, baš ni za šta! Jedne večeri stajala je tako Inger i osluškivala da li će čuti klepetuše. Nije ništa čula, svugde oko nje vladala je potpuna tišina, ali odjednom je začula neku pesmu iz akvarija. Bila je vrlo slabačka i skoro nečujna, kao da zamire. To je bila pesma sićušnih ribica.

Položaj Selanro je bio vrlo povoljan i stanovnici su svake jeseni i proleća mogli videti divlje guske kako lete preko pustoši, i čuti im krikove i primamljivanje gore u vazduhu; zvučalo je to kao zbrkani govor. I onda bi izgledalo kao da se svet ukočio, sve dok povorka ne bi prošla. Nije li u tim trenucima obuzimala ljude neka vrsta slabosti? Opet bi legli na posao, ali bi najpre duboko udahnuli, – bio ih je dodirnuo dah sa onoga sveta.

Velika čudesa opkoljavala su ih u svako doba. Zimi zvezde, a i severna svetlost, rasplamtelo obzorje, požar gore kod Boga. S vremena na vreme, ne često, i ne obično, ali s vremena na vreme čuli bi i gde grmi. Bivalo je to najviše s jeseni, postalo bi tad najednom i mračno i svečano i za ljude i za životinje. Stoka koja bi pasla na obližnjoj livadi, skupila bi se i ostala tako zbijena. Šta to sluša? Ne očekuje li kraj? I šta čekaju ljudi u svoj toj pustoši stojeći oborene glave dok grmljavina tutnji?

Proleće, – da, sama brzina i raspusnost i ushit; ali jesen! Ona je u ljudima stvarala drukčije raspoloženje. Tada bi se često plašili u mraku, pribegavali večernjoj molitvi, postajali vidoviti i čuli predznake. Ponekad bi, u kakav jesenji dan, izišli da nešto doteraju kući, muškarci možda drva, a žene stoku, koja je sad kao luda tražila i jela gljive, – i vraćali bi se u srcu ispunjeni tajanstvenim stvarima. Da li su nehotice nagazili mrava i utisnuli mu zadnji deo tela u stazu, tako da mu se prednji nije više mogao otkinuti? Ili su se suviše približili gnezdu alpijske kokoši, pa je kvočka sikćući poletela na njih? Pa čak ni veliki vrganji nisu bili bez nekog osobenog značaja. Čovek se ukoči i prebledi kad ih samo i pogleda. Vrganj niti cveta niti se miče s mesta, ali ima nešto u njemu što savlađuje, neman je on, liči na pluća koja, gola i neodevena telom, žive svojim posebnim životom.