Opis:

Zastoje i kada Stanislavski započeo temeljno da istražuje prirodu glumčevog stvaralaštva?
Imao je četrdeset i Iri godine, za sobom dvadesctpctodišnjc bogato glumačko iskustvo u visoko ambicioznom umctničkom repertoaru. Posle pedeset predstava Ibsenovog Neprijatelja naroda — igrao je dr Stockmanna, ulogu u kojoj se proslavio — pred polazak na predstavu pomislio je kako bi više volco da ostane kod kuće; na samoj predstavi — nestalo je radosti u igri, a živo, uzbudljivo osećanje zamemla je mehanika, rutina. Prvi znaci krize, dobro znane svakom pravom u metri i ku.
Ponavljati se — smatrao je nekreativnim, dakle, besmislenim da bi na to utrošio život, uvredljivim 23 umetnosl teatra koji je stvarao.
Tu, u toj krizi leži začetak Sistema.
Svoj istraživački program odredio je pitanjima koja mu je nametala praksa: zašto gluma kao sve druge umelnosti nema svoju tehniku? Scm nekoliko osnovnih pravila i vreće trikova, efekata i šablona, glumac pored talenta nema ništa što bi mu pomoglo da samostalno i slobodno stvara. Tu su još prcdanja i uzori, ali zar je to dovoljno ako se misli na umctnost, a ne na zanat?!
Kako naći način da glumac svesnim putem dođe do podsvcsnog stvaranja — bilo je centralno pitanje. Kako urađenu ulogu fiksirati tako da na svakoj predstavi glumac živi u njoj pun i zanimljiv život tog trenutka, te večeri — ne jučerašnji, ne prošlogodišnji?
Kako i u fiksaciji sačuvati tako nužan, tako dclotvoran princip improvizacije? Kako, najzad, igrati iz večeri u vcče a moći to i želcti (o?
Pitanja, posmatranje sebe, partnera, gostujućih veličina evropske scene, proučavanje teatarske tradicije (Ščepkin, Gognlj, OstrovskL.) i prakse velikih sav-rcmcnika (Medvedjeva, Jermolova, Oavidov, Varlamov, naš Dalmatov…).