Opis:

“Šta ti misliš da imaš dovoljno iskustva da pišeš knjigu o Njemu (tu je mislila na Boga)?”, rekla mi je moja prijateljica Renata, jednom, kad sam joj spomenula da sam pitala Babu (Sai Babu) što mi je za činiti kad budem u mirovini. Malo su me pokolebale te njene riječi, ali mi onda proradi samopouzdanje i pomislim. A kaj ona, novopečena Sajevka ima mene pitati imam li ja dovoljno iskustva da pišem knjigu o Bogu? Kaj ona zna kakvog ja sve iskustva imam s Njim makar me ni jenput do sad ni pozval na intervju? Bila sam četiri puta u Puttaparthiju, ali Mu se ni jenput nije omaklo da me pozove, pa kaj?! Kaj su oni koji su imali intervju jedino podobni da pišu o Njemu knjige? Baš svašta! A i ona, pripravnica na radnom mestu bhakte (bhakta -zaljubljenik u Boga, onaj koji obožava Boga), koja u svom kratkom stažu od dvije godine plivanja po oceanu koji se zove Sai Baba, toliko toga kuži (više nego oni sa stažem od deset), kak mi se samo usudila to reći? Konačno, vjerojatno je svima jasno tko to piše knjige o Bogu? Tko se to usudi pisati nešto o Njemu, a da pri tom nije svjestan da Bog sam piše sve te knjige o Sebi. Mi smo samo ruke koje drže plaj-vaz (vi sigurno znate kaj to je), i to je sve. Danas to, istina, više nisu ruke s plajvazom nego prsti na tastaturi kompjutora. Koje li ironije života. Stroj koji mi je išao na živce dok sam još radila, danas mi je pomoć, jedina pisaća mašina. I hvala Bogu što je imam……